Dobro jutro

Revija za male proizvođače, hobiste i ljubitelje prirode

TEMA BROJA: HLEB NAŠ NASUŠNI

Jedno od najvećih otkrića čoveka, koje je označilo njegov prelazak s nomadskog načina života na bavljenje zemljoradnjom, stvaranje naselja i kulture

Namirnica koja je menjala istoriju zemalja i sudbine naroda. Na hlebu su stvarane i rušene imperije, kulture i religije.

U istoriji i tradiciji Srba hleb je oduvek bio ne samo glavna hrana, već višestruki i višeznačni simbol. Označavao je duhovnu povezanost između članova porodice, od njihovih predaka do potomaka, bio je pokazatelj etičke snage, i, što je najvažnije, simbol opstanka i pobede života nad smrću. Takav odnos prema hlebu, kako su Srbi verovali, osnovnoj i najzdravijoj hrani, uticao je da on postane predmet posebnog poštovanja, skoro strahopoštovanja, kao zaštitnik svakog čoveka od rođenja do smrti.

Za sve narode u žitorodnoj Vojvodini  hleb je oduvek bio i još uvek je osnovna hrana. Bez njega nije prolazio nijedan obrok. Na postavljeni sto, prvo se stavljao hleb. Paori su najviše brinuli da u kući ima hleba, jer je to značilo da nema gladi.          

Nekada se hleb nije mesio svaki dan, pogotovo ne na salašima. Mesio se jednom nedeljno i trebalo je toliko i da traje. Morao je biti veći i trajniji.

Za hleb, najprisutniju namirnicu na trpezama većeg dela čovečanstva, važi da je to proizvod prirode i kulture, jedno od najvećih otkrića čoveka, koje je označilo njegov prelazak s nomadskog načina života na bavljenje zemljoradnjom, stvaranje naselja i kulture. Prema nekim podacima, više od tri milijarde ljudi svakodnevno  jede  različite vrste hleba, ali ujedno, milijardu njih gladuje. To je namirnica koja je menjala istoriju zemalja i sudbine naroda. Na hlebu su, zna se, stvarane i rušene imperije, kulture i religije.

Hrišćani su na hlebu utemeljili veru. Na tajnoj večeri, nudeći apostolima hleb, Isus Hrist je rekao: „Primite, jedite, ovo je telo moje“.  Hleb je prisutan u svetoj tajni pričešća i obredni hleb prati čovekov život od rođenja do smrti, pa i posle nje. 

 

Simbol opstanka i predmet poštovanja

 

U Srbiji hleb se prvi put pojavljuje u pisanim izvorima 1348. godine u Prizrenskoj hrisovulji i Dušanovom zakoniku. Najstariji komad hleba pronađen je u jednoj kući u utvrđenju Stari Ras i datira iz 80-tih godina 12. veka.

Ovde se oduvek smatralo da nijedan čovek ne sme biti uskraćen za hleb, čak ni najteži zločinac.

Danas se hleb baca u kontejnere, ali ranije se čuvao, štedeo i cenio. Imao je veću vrednost, jer se oskudevalo u svemu, pa i u žitu. Posle Drugog svetskog rata somun je bio retka namirnica, koja se za retke prilike željno iščekivala u kući. Hleb se nije služio vruć, isto kao ni proja, da ga, tako ukusnog, ne bi ukućani odmah pojeli i da bi što duže potrajao. Porodično vaspitanje nije dozvoljavalo bahaćenje za stolom. Niko se nije usuđivao da ostavi koricu nepojedenu ili da je baci. Svako je za stolom uzimao hleba taman koliko mu treba.

 U  Prvom svetskom ratu srpska vojska se borila sa mnogim nedaćama, od kojih je najteža bila glad, sa kojom su se najviše susretali tokom povlačenja preko Albanije. Nedostatak hrane, pre svega hleba, bio je najveći neprijatelj srpskim borcima pred kojim su se mnogi predali, ostajući iznemogli i zatrpani na tuđoj zemlji.

Međutim, hleb je oduvek bio ne samo glavna hrana, već višestruki i višeznačni simbol. Označavao je duhovnu povezanost između članova porodice, od njihovih predaka do potomaka, bio je pokazatelj etičke snage, i, što je najvažnije, simbol opstanka i pobede života nad smrću. Takav odnos prema hlebu, kako su Srbi verovali, osnovnoj i najzdravijoj hrani, uticao je da on postane predmet posebnog poštovanja, skoro strahopoštovanja, kao zaštitnik svakog čoveka od rođenja do smrti.

Sve ove karakteristike imao je i tain, vojnički hleb kojim su se hranili srpski vojnici u Prvom svetskom ratu. Ime mu potiče iz turskog jezika, gde tain znači sledovanje, ili obavezna, propisana hrana za vojnike. To je bio kvalitetan hleb, koji se pripremao od 30 odsto pšeničnog i 70 odsto ražanog brašna, soli i vode. Često je bio beskvasni, ili mu se ponekad dodavao tradicionalni kvasac - komlov. Prema vojničkim kriterijumima, a tada važećim u srpskoj vojsci, svaki vojnik je morao da dobije dva taina, ili jedan kilogram hleba, dok je ostala hrana zavisila od prilika. Tain je bio veoma važan za srpsku vojsku, posebno u kasnijim fazama rata kada je bilo sve manje hrane, i kada je hleb ostao jedina „slamka" za preživljavanje. Svako sledovanje vojničkog hleba činilo se kao sveti čin, a hleb se zbog oskudice delio kao nafora, na što više  dana. Tako se, prema pričanju srpskih vojnika koji su se povlačili preko Albanije, hleb jeo i delio sa drugima u mrvama, koje su bile spasonosne. 

 

Februar 2019.

 

Više pročitajte u novinama ili elektronskom izdanju broja 562.