Dobro jutro

Revija za male proizvođače, hobiste i ljubitelje prirode

TEMA BROJA: BOŽIĆ - PRAZNIK PRAŠTANJA, RADOSTI I LJUBAVI

Mada je Vaskrs najveći hrišćanski praznik, jer simbolizuje Hristovu pobedu nad smrću, što je temelj hrišćanstva, rođenje Isusa Hrista, Roždestvo ili Božić jeste najradosniji praznik

Sam praznik, ali i  nekoliko sedmica pre Božića, obiluje mnoštvom običaja, koji ga čine najlepšim i najsvečanijim periodom u godini.
          Slavi se kao uspomena na dan rođenja Isusa Hrista 25. decembra po starom, odnosno 7. januara po novom kalendaru. Praznuje se tri dana, a činjenica  da je to praznik rađanja novog života, praznik dece i detinjstva, roditeljstva, očinstva i materinstva, uticala je na to da se Božić kod Srba, kao ni jedan drugi praznik, slavi uz primenu različitih običaja i obrednih radnji. Osnovni smisao svih običaja i obreda jeste da se umilostivi Bog da sačuva i uveća porodicu i imanje domaćina. Najrečitije o tome govori i narodna zdravica i molitva Božiću: “Daj, Bože, zdravlja i veselja u ovom domu, neka nam se rađaju zdrava dečica, neka nam rađa žito i lozica, neka nam se uveća imovina u polju, u toru i oboru!“.
           Govoriti o Božiću a ne spomenuti Badnji dan i običaje koji su njegov sastavni deo, nije moguće, jer sa tim danom  počinje božićno slavlje. O kolikom bogatstvu običaja kada su božićni praznici u Vojvodini je reč, najbolje može da posvedoči delo dr Mile Bosić „Godišnji običaji Srba u Vojvodini“, nastalo kao rezultat dugogodišnjeg istraživanja  i sakupljanja podataka od stanovnika mnogih mesta u Sremu, Banatu i Bačkoj.
            U ciklusu božićnih običaja značajno mesto zauzima badnjak i njegovo spaljivanje na ognjištu. Danas je taj običaj u znatnoj meri modifikovan i prilagođen savremenom načinu života. Badnjak predstavlja drvo koje su pastiri doneli i koje je pravedni Josif založio u hladnoj pećini kada se Isus rodio. Obično je to mlado hrastovo ili drvo cera, koje se rano na Badnji dan seče u šumi, uz poseban ritual i molitve, i donosi pred kuću, a uveče unosi u dom. To je nekada bio poseban ritual. U kuću se unose jedno po jedno - badnjak, pečenica i slama i čestita Badnje veče. Badnjak se  pre unošenja iseče na tri dela i jedan se stavlja u vatru, ukoliko je ima. U suprotnom, ostavlja se pored pečenice.
              U nekim mestima se danas badnjak pali na javnim mestima, najčešće u portama crkava. Takav običaj postoji u kontinuitetu u Sremskim Karlovcima više od četvrt veka. Paljenju nakon večernjeg bogosluženja u Sabornoj crkvi, obavezno prisustvuje episkop sremski Vasilije. Interesantno je, sudeći po istraživanju  Danke Višekrune, da se u Karlovcima i početkom 20. veka  badnjak palio  u centru mesta.
             Slama, kao rekvizit na Badnje veče, koja simbolizuje onu iz pećine na kojoj se Isus rodio,  posipa se po celoj kući, a pod sto gde se večera, domaćica stavlja slatkiše,  sitne poklone i igračke, koje deca traže  i pijuču kao pilići.
    Kada pomislimo na Badnje dan i decu ne možemo da se ne setimo korinđaša. Korinđanje je stari običaj koji se zadržao samo u nekim delovima Vojvodine, gde deca pevanjem božićnih pesama čestitaju svojim komšijama Badnje veče, a za uzvrat dobijaju darove. Deca se u sumrak okupljaju u manje grupe i pevajući posebne pesmice baš za tu priliku, odlaze redom u kuće svojih komšija i prijatelja. Na vratima ih dočekuju domaćini i časte ih slatkišima, jabukama, šljivama, orasima.
              Posle unošenja slame i badnjaka, simbola Hristovog rođenja, peva se tropar Roždestva, izgovore molitve i nakon toga može da počne večera koja je po pravilu posna zbog posta koji prethodi Božiću. Nekada je važilo pravilo da se na Badnji dan storogo posti, ali se sada na trpezi na Badnje veče nalaze posne đakonije poput pasulja prebranca, pečene ili sušene ribe, suvog i sezonskog voća...
             Na Badnji dan u mnogim krajevima Vojvodine domaćice mese obredne hlebove, poznate pod imenom božićni kolači  ili „zakoni“, kako ih nazivaju u Banatu. Radile bi to ujutru i mešenje božićnih kolača predstavljalo bi prvu obrednu radnju tog dana. Ovi obredni hlebovi pripremaju se od čistog pšeničnog brašna i kvasca. Najvažniji među njima je takozvani veliki kolač. Negde se on danas mesi kao jedini obredni hleb, dok su ostala figuralna peciva izobičajena. Bio je velikih dimenzija, zbog čega je i dobio to ime, sa reljefnim ukrasima od testa. Od ukrasa je obavezno imao krst, u čijoj sredini je bila „ruža“ od testa u koju je zabadan bosiljak ili vlati pšenice. U kolač su stavljali i orahe, figuralne predstave klasja, žita, ptica, vinove loze,  kukuruza, voća, domaćih životinja. Sadržao je i slova IS HS NI KA, što je skraćenica od grčkih reči koje  znače  „Isus Hristos pobednik“. Velikom kolaču pripisivana je u prošlosti velika moć i značaj, i ritualno se sekao prvog dana Božića, obično tokom ručka. Od obrednih hlebova svojim značajem ističe se i kolač „zdravlje“ ili „zdravljak“ i  „badnjača“, u vidu dvostruke ili trostruke pletenice, koji se jedu za Badnje veče. Među ovim hlebovima poznati su još „šaka“, „vinograd“, „mesec“, „sunce“...

 

Z. Milosavljević

Januar 2019.

 

Više pročitajte u novinama ili elektronskom izdanju broja 561.